Razlučivanje

Tamnica

Ne počinjemo od neba. Počinjemo od tamnice.

Od osećaja da prostor u kome živimo ne odgovara širini koju u sebi naslućujemo. Tamnica zato nije samo mesto. Može biti navika, strah, tuđe ime za naš život ili misao koju smo toliko dugo ponavljali da smo zaboravili da nije naša.

Čovek najpre ne vidi rešetke. Samo oseća da nema dovoljno vazduha.

To nije dokaz da postoji neki drugi svet. To je prva dijagnoza:

ovo nije sve.

Trag

Kada to prepozna, čovek još nema put. Ima samo trag.

Trag nije mapa i ne obećava sigurnost. Ponekad je jedva primetna razlika između onoga što nas skuplja i onoga što nas rasipa. Između glasa koji nas plaši i tišine u kojoj ponovo možemo da čujemo sebe.

Nije potrebno odmah videti celu stazu.

Dovoljno je razaznati sledeći korak koji ne vodi dublje u tamnicu.

Zaborav

Najveći neprijatelj svetlosti nije mrak.

Mrak se vidi. Zaborav se ne vidi, jer u njemu čovek zaboravi i da je nešto zaboravio.

Tada tamnicu nazove svetom, teret sudbinom, a udaljenost od sebe normalnim životom. Ne pati samo zato što je izgubio put, nego zato što više ne pamti da je put ikada postojao.

Ali zaborav nikada nije potpun.

Da jeste, ne bismo osećali da nešto nedostaje.

Iskra

U čoveku ostaje nešto što se ne pokorava potpunom zaboravu.

Ne mora biti veliko. Ne mora blistati. Najčešće se javlja kao nemir pred lažju, olakšanje pred istinom ili tiho odbijanje da postanemo ono što povređuje druge.

To je iskra.

Ne govori nam da smo izabrani. Podseća nas da još nismo izgubljeni.

Luča nije medalja svetih niti privilegija pesnika. Ona je sposobnost čoveka da u mraku razlikuje ono što vodi životu od onoga što ga gasi.

Pad

Pad nije samo događaj iz nekog davnog kosmosa.

On se ponavlja svaki put kada zaboravimo odnos i proglasimo sebe jedinim izvorom. Kada poželimo slobodu bez odgovornosti, moć bez povezanosti i svet koji postoji samo za nas.

Ne padamo zato što želimo da rastemo.

Padamo kada poverujemo da možemo rasti odvojeni od svega što nas nosi.

Tada ne postajemo izvor. Postajemo senka koja je zaboravila svetlost od koje je nastala.

Prag

Svaki povratak ima prag.

Na njemu nas ne čeka zagonetka koju rešavaju samo učeni. Čekaju nas jednostavna pitanja od kojih više ne možemo pobeći:

Ko sam kada uklonim imena koja su mi drugi dali?

Odakle dolazi ono u meni što ne pristaje na tamu?

Kuda idem ako nastavim putem kojim sam krenuo?

Prag se ne prelazi tačnim odgovorom.

Prelazi se onda kada prestanemo da odgovaramo tuđim glasom.

Sećanje

Sećanje ovde nije povratak podataka iz prošlosti.

To je povratak mere.

Čovek se seti šta mu je važno, kome pripada njegova odgovornost i šta ne sme da žrtvuje zarad privida sigurnosti. Svet ostane isti, ali ga više ne gleda istim očima.

Ne dobija svo znanje.

Dobija orijentaciju.

I ponekad je upravo to dovoljno da se put ponovo pojavi.

Povratak

Cilj nije ostati u svetlosti i pobeći od sveta.

Ako nas ono što smo razumeli udalji od ljudi, učini hladnijim ili nas navede da sebe smatramo višim od drugih, samo smo izgradili novu tamnicu — ovoga puta od sopstvenog uverenja.

Povratak je pravi ispit Luče.

Vratiti se među ljude bez prezrenja. Videti one koji su zaboravili, a ne proglasiti ih neprijateljima. Sačuvati iskru bez potrebe da njome zaslepimo druge.

Ne donosimo svetlost kao dokaz da smo bili gore.

Donosimo je kao ruku pruženu onome ko još traži izlaz.

Ne zaboravi

Na kraju ne ostaje velika tajna.

Ostaje jednostavan zadatak:

ne zaboravi.

Ne zaboravi da tamnica nije ceo svet.

Ne zaboravi da trag ne mora biti velik da bi bio istinit.

Ne zaboravi da iskra nije samo u pesniku, proroku ili svecu.

Njegoš nije stajao iznad čoveka pokazujući mu nedostižno nebo. Gledao je u čoveka i u njemu prepoznao mali kosmos — biće koje može pasti, zaboraviti, setiti se i vratiti.

Zato ovo nije pokušaj da saznamo ono što je Njegoš znao.

Ovo je poziv da razlučimo ono što je video.

Luča nije iza njegovih reči.

Luča je ono u nama što ih još uvek prepoznaje.